Ako kažem da sam ovako, ali želim onako jer ne znam tako.
Da, i.

Pokušavaš. Oblikuješ. Praviš rupe koje potom popunjavaš. Zaglađuješ neravnu površinu ili grebeš po istoj. Pališ. Zalijevaš. Ostaviš da se posuši. Zamotavaš. Celofan se učini preprofanim u određenom trenutku. Zahtjeva previše truda, to neću. Ili premalo, svejedno neću.
Ispadne potpuno drugačije od očekivanog. Shvatiš uvijek iznova, kao da je svaki put prvi. Zapravo i jest. Ako nešto ne želiš shvatiti, velika je vjerojatnost da niti nećeš. Ma, perverzija.
Odlučuješ. Odvažno. Odvažnije. Hrabrije. Samo kako bi se u ključnom trenutku, onome koji fizički možeš osjetiti, povukao. Povukao u manje ili više imaginarne strahove, šume, rupe, zgodne terase ili fino uređene sobe. Ispod fensi tepiha, ili iza – daleko u pozadinu neke zadnje ladice koju nitko nikada ne otvara.
Da, i.



Ako kažeš da sve znaš, da znaš sve svoje želje i potrebe. Znaš koga voliš, i koga bi htio voljeti do kraja tog razdoblja koje ti je dano da šetaš planetom. Znaš što očekuju, i što očekuješ od sebe, i kako će sve to izgledati. I nije te strah. Što ako to nestane, ako nestane to tvoje predviđeno vrijeme, jer – vrijeme ne postoji, postoje samo satovi.
Volim te, i ne želim da ti se to dogodi. Ali ne možeš reći da je Nino glup jer želi saditi masline.
Da, i.

Ja volim okus dima cigarete na jeziku.
Ručala sam vafle s čokoladom, a večerala kebab. Besramno.
Kupit ću si mopsa nekad.
Ti si jedna loša prijateljica zbog koje mi je Svemir poslao dvije nove.
A Rovinj je grad koji je čitavo vrijeme znao sve o meni, dok ja o polovici toga pojma nisam imala.

Da, i.

Svi se žele zaljubiti. Nekad. Možda. Prije ili kasnije. A vrijeme ionako ne postoji jer postoje samo satovi. Baš sam jutros jedan posebno neugodne zvonjave pri alarmu nemilosrdno bacila u smeće.
Volim miris tvojeg parfema. I ostavit ću nas na tome, na mirisu tvojeg parfema Bambini, samo na mirisu parfema koji me duboko ometa u normalnom funkcioniranju u svakodnevnom životu.
Nikad neću kupiti taj parfem.







Ako kažm da ću ostati sama, to ne znači da sam 'jedna od onih' na koje gledaš sa podsmjehom, bojim se. Jedna sam od onih koji vjeruju u prave ljubavi. u poljupce rano ujutro kad se probudiš, i kad kasno stigneš kući. U poljupce koje dobiješ ili daješ samo jer imaš potrebu i želju da ga daješ ili dobiješ, prestajući sa svime što radiš. U nenametnuto držanje za ruke. U prečvrste zagralje. U bijele laži koje izgovaraš jer je sjaj u oku važniji od te stvarno ružne majice.
Da, i.

Nisam naišla na nikakve revolucionarne zaključke ovim predjesenskim pospremanjem misli i dojmova sa okusima mora, soli i bure.
Želim sve, i ništa.
Ljetos su zvijezde padale u zadivljujućim količinama, a nisam imala ništa za pokželjeti. Željela sam za druge ljude. Dobrih želja uvijek fali, na ovaj ili onaj način. Što sam i mogla poželjeti, osim svega. I ničega.

WE DANCED ON TOP OF CARS.

Došla sam do te točke postojanja kada se zaista ne prepoznajem.
Kada je moje postojanja zaista postalo nepodnošljivim. U tolikoj mjeri da se zaustavljam.
Zaustavljam što god radila, zaustavljam sve ono što nevoljko započnem. Brišem još neispisane retke. Odustajem od još neprovedenih planova. Odustajem od danas.
O sutra da i ne govorim.
I stvarno ne znam kako mi se to dogodilo.
A tako sam duboko. Tako daleko. Nedostižna samoj sebi. Prestrašena, negdje.



Stvar je u tome da imam tih par snova.
I stvar je u tome da ih mogu ostvariti, dobiti kao poklon gotovo – samo da napustim svoj kraljevski krevet.
Zar je došlo do toga.
Teško podnosim ljude u zadnje vrijeme, i to one najbliže. A nedostaju mi.
I samo odbrojavam.
A do čega.
Prestala sam se truditi. Dišem iz navike. Pravim planove i popise iz potrebe.

Sutra sve to skupa ide k vragu. U plamenovima za koje se iskreno nadam da neće uhhvatiti kakav komad pokućstva. Zaista se nadam.



Sve mi je kao da sam zaboravila. Zaboravila sam se smijati. Zaboravila sam razumjeti. Zaboravila sam se truditi. Predaleko gledam, a pod nosom mi je mrak.

Nekako sam zametnula život u džep nekog kaputa do kojeg ne mogu dosegnti jer mi ga je mama s lijepim vremenom sklonila na vrh previsokog ormara.

Čitava se godna protegnula u nedostižni popis. I sve što sam u stanju napraviti jest ništa.
Nadam se da je ovo dno. Nadam se da je ovo onaj najtamniji dio noći. Zaista se nadam.
Jer ako je i nada ostala u tom džepu.